Šta hoću reći... - Vučica

OLOVNI VOJNICI
Mi smo vojnici
u bezimenom ratu.
Ležemo i ustajemo sa
nemim pitanjem:
kad će kraj?
Nosimo poderane rite
života i bola,
Krpimo ih osmehom i
suzama.
Đavo je došao po
svoju naplatu.
Majko Zemljo,
moli se za nas.

INAT
Tugo moja, nosi se u
pičku materinu!
Hoću da gledam
neomeđeno plavo
nebo sa brda.
More duboko, dođi mi,
dođi da te se nagledam
i namirišem.
Meseče, pratioče ludaka i
zaljubljenih, osvetli mu put
da utolim žeđ i glad sa njegovih
usana.
Moj voljeni, dođi da ti osetim ukus
soli sa kože tvoje.
Suze moje, presahnite.
Osmehu, sini u inat svima i svemu.

I tako idu moji dani.
A šumom jezde konji
vrani...
Robinja sam srca svog.
Hodam po krhotinama
stakla do dvorca tvog.
Suze neizmerne čežnje
teku niz lice dok polako
opada lišće jesenje...

ЖУДЊА
Ја сам дете
раја и пакла.
Зачета прерано,
рођена прекасно.
Ово време није моје,
чије ли је?
Вучица сам сапета
у телу инвалида.
Ноћ је моје царство.
Месец је мој
вољени господар.
Жудим, ох, како жудим
за слободом и
додиром твојим, мој анђеле.

Pijem rujno vino za tugu.
Pijem za izgubljene prijatelje.
Pijem za izgubljene osmehe.
Pijem za sve izgubljene duše.
Pijem za izgubljenu empatiju.
Pijem za ljubav večnu.
Boga molim da se vrate svi
osmeci, prijatelji i ljubav.
Boga molim da rasturi sve
zidove u ljudima spolja i
iznutra.
Boga molim, al' se pitam
gde je On?

Dok mi bes kola venama,
shvatam da sam izdana
po ko zna koji put...
Beše jednom vreme kad
sam, poput jagnjeta,
verovala svima, sad ne!
Sad sam vučica koja ujeda
i kida do krvi!
Smiriti me može samo on,
moj vuk svilenog krzna i
mekog glasa.
Molim bogove drevne da
nas spoje zanavek jer je
on moja sudbina...

Opet puštam reči da me vode
do duboke tihe vode.
Utopiću u njoj sav jad i čemer
što se nakupi u duši mojoj.
Bezimeni svirač svira elegiju
smrti, avetima i dušama ukletim
da hode na Zemlji.
Dođi mi, moj čarobnjače i
oteraj mrak ovaj da danem
dušom i osmehom ljubavi sinem.

Ja sam ptica u
zlatnom kavezu
što vapi za morem
i nebom plavim.
Vučica koja nemirno
šeta levo-desno iza
rešetaka.
Vatra što gori neugasivim
plamom u zimskoj noći.
Tebe sam tražila kroz
vekove puste i našla te,
moj anđele.
Darovala sam ti srce i dušu
i čekaću tvoje ruke da se
obaviju poput bršljana i
usne da se upiju u moje...

Vrisak je mi ime,
a tuga prezime.
Usamljenost hara
dušom mojom.
Čekam te
da na konju
vranom vodimo
ljubav.
Munje sevaju,
gromovi tutnje,
a ja bajalicu drevnu
izgovaram da bih
znala puteve tvoje,
najdraži...
Samoća ili ne?

Da mi je pobeći iz grada
kamenog i lednog...
Da mi je odmoriti dušu
negde na plavoj pučini...
Da mi je zaspati na grudima
tvojim, anđele moj...
Da mi je napiti se vode
sa izvora životodavnog...
Daj mi, Bože, muziku i
rujno vino da se napijem
do zaborava...
Ištem ruku tvoju, anđele,
da me vodi do tvog
kućnog praga...