Moje priče...

Трећи део:
Срце је куцало на његовом длану својим последњим откуцајима. Убио је тек тако, без милости, просјака у напуштеној двоспратној кући свог прадеде Данила Петровића док је напољу стезао јак минус и вејао густ снег. Појео га је са мрачним задовољством. Кад се завршила трансформација и остао само тупи бол у костима, кренуо је у обилазак. Кућа је била саграђена у подножју планине Ртањ од гранита и буковине. Др Петар Аврамовић је осетио скоро физички бол кад је видео у ком је стању кућа. Прозори у приземљу су били скоро сви поразбијани и у кући је било ледено к‘о да је био напољу. Мирис мемле, буђи и устајале мокраће је био продоран упркос леденом ваздуху. Знао је сваку собу и духове у њој. Сећао се сестриног смеха и мириса топлог, тек испеченог хлеба. Укуса домаћег путера намазаног на хлеб и златног багремовог меда на бакиним палачинкама. Меканог кревета и перјаних јоргана и јастука испод којих није било шансе да ти буде хладно. На крају је ушао у огромну дневну собу где је сваки комад намештаја био прекривен сада пожутелом тканином као заштита од прашине. Брзо је поскидао покриваче са намештаја да покрије прозоре и пожурио до огромног смедеревца да заложи ватру не би ли се макар мало згрејао. Пуцкетање ватре и мирис горућег дрвета је ублажило смрад. Лакше је дисао. Кад се тек трунку смлачило у соби осетио је праву истинску глад. Знао је шта то значи. Мораће да лови, опет. Само, сад неће ловити људе. Звери ће осетити његове канџе и зубе. Јешће топло сласно месо и пити њихову крв до јутра. Мрачно се осмехнуо устајући са троношћа скидајући успут све са себе. Више му није било хладно, горео је изнутра са сваким удахом. Сад се мењао скоро безболно. У трену је скочио кроз прозор тек делићем ума свестан да је поцепао платно у фронцле. Ртањска шума га је примила бешумно...

4. deo:
Дан после Ртња. Београд. Улица Кнезмихаилова. Сања Аврамовић, некада Филиповић, Петрова сестра, седела је у омиљеном кафићу и пила макијато кафу гледајући из омиљене фотеље крај прозора снег како веје, људе како журе у предпразничној гужви и грозници. Она, лично, нигде није журила. На себи је имала тамно зелени џемпер који се слагао са очима боје пролећне траве, фармерке и бордо чизме до колена. Кад је спустила шољицу, видела је на левој руци почетак ожиљка између палца и кажипрста. Нестајао је испод дебелог вуненог рукава, знала је да се протеже до прегиба лакта. Мрачно се насмешила трљајући место између груди где ју је тиштао потмули бол. Знала је ко јој је спасио живот пре четири месеца током вреле, спарне ноћи. Ненад Филиповић, њен пијани мртви муж, јој је те ноћи засекао руку до кости оштрим ножем широког сечива. Док је крв текла к‘о из фонтане и она вриштала од бола, кроз прозор кухиње ускочио је највећи вук кога је видела, скочио је за врат Ненаду и моћним чељустима му растргао грло. Пао је испред ње вриштећи безгласно држећи се за врат. Престрављено је гледала вука како јој споро и опрезно прилази, коштано беле очи су је мирно гледале. Страх и бол су отишли незнано куд, а заменио га је дубоки мир какав годинама није осетила. Очи су јој се склопиле саме од себе. Мозак јој је лебдео к‘о на облаку. Једва је осетила ујед на другој руци и престанак шикљања крви. Мушке руке су је подигле без напора и понеле напоље. „Слободна си...“. прошапутао је дубоки мушки глас. Кад се пробудила у кревету и са криком чистог страха који је парао уши, одмах је осетила снажне руке око себе. Кратко се борила док није осетила братов афтершејв „Пино силвестре“. Одмах се опустила од олакшања шапнувши „Је ли мртав, бато?“. Уздахнуо је дубоко и уморно… „Јесте, секо...“, прошапутао је и он. Тада га је погледала са безданим умором и рекла: „Хвала ти, бато.“, спустила главу на његово раме и заспала у трену. Данима после је бдео поред ње хранећи је и појећи оних тренутака кад би била будна. Рана на левој руци је постала дубоки ожиљак за који је знао да ће остати доживотно. Кад је дрвеће променило боју и врелина посустала, већ је седела на тераси породичне куће у огромној фотељи зурећи у сумрак и слушала дубоку таму шуме испред себе. Чекала је да чује звук меких шапа и да осети густо вучје крзно под руком. Била је стрпљива јер је знала да ће ноћас бити пун месец и да ће вук ловити до зоре. Знала је да је оне ноћи и она била промењена. И да је питање времена кад ће послушати зов Месеца. „Хоћете ли још кафе, госпођице?“, тргло ју је из сећања питање конобарице. „Не, хвала,“, насмешила се Сања, „Само ми дајте рачун.“. Платила је и изашла на вејавицу још увек трљајући место између груди. Сад није имала даха колико је чезнула за братом и мирисом Ртањске шуме. Села је у кола и из трећег пута стартовала мотор све време псујући бол у грудима за који је знала да ће престати кад буде била близу Петра. Тек кад је изашла из града и појурила што је брже могла, почела је лакше да дише. Мирис шуме је необјашњиво испунио унутрашњост кола кад је била на пола пута. Удахнула га је са дубоким олакшањем осећајући престанак бола. „Брате мој, стижем.“, прошапутала је док је тек рођена вучица у њој дизала главу...

ОРАО
Одувек је била другачија. Рођена прерано. Или прекасно, није знала. Са церебралном парализом. Али никад није дозволила себи да је то спута. А и није много ни марила за мишљења других. Посебно не сад кад се дивље љубила са Душаном на калемегданској клупи. Опкорачила му је бутине кад ју је подигао из колица по њеној жељи. Осећала је колико је узбуђен. Дрхтао је целим телом док су се давили језицима. Лева рука јој је била испод мајице, на његовим прсима. Знала је да су му и брадавице веће и осетљиве. Десном је загрлила његову надлактицу. Обожавала је то колико је осетљив на њен додир. Руке су му биле испод њене мајице и штипкале јој благо брадавице мамећи јој уздахе ужитка и слатког бола. Одједном су његова уста нестала са њених. Удисала је јецајући ваздух док јој је поред уха његов глас шапутао питања:
„Хоћеш ли слободу?“, „Да!“, јекнула је још увек помало без даха. „Шта да, душо?“, сад му је глас текао попут меда кроз њене вене. Нагнула је главу и горњи део тела уназад док су јој руке беспомоћно висиле. Осетила је како му се јака рука обавија око њеног струка држећи је да не падне. „Да, хоћу слободу!“, узвикнула је слепа за све сем његовог додира и немирног језика којим јој је мазио брадавицу. Сад ју је исправио. Застењала је бунећи се. Накривио јој је главу откривајући дуги, бели врат. „Коју врсту слободе хоћеш, душо?“, питао је мазећи јој уснама врат. „Хоћеш ли шуму? Неспутано трчање? Мене?“, „Да! Хоћу све то!“, крикнула је немоћна да обузда глад и жеђ за њим и оним што је нудио. Ставио је руку преко њених уста. „Пст, малена, смири се...“, говорио је и даље тихо, али сад смирујућим тоном. Гледала га је у тамно зелене очи у којима је упркос сунцу видела почетак сребра. „Вечерас ћемо обавити промену и имаћеш слободу и мене, душо моја, заувек.“. Насмејали су се гласно и срећно кад је климнула главом и подигла поглед ка небу пратећи лет усамљеног орла. Загледала се поново у Душанове мирне очи и осетила да је, после толико времена, стигла кући…

ПОВРАТАК
Јуни је. Облачно и спарно да попиздиш. У храм Светог Саве на Врачару улази висока и витка девојка кратке црне косе, крупних зелених бадемастих очију на овалном лицу златасте боје. Носи белу поцепану мајицу и на коленима закрпљене фармерке. На тренутак је застала да стави црну мараму на главу, толико је могла себи да дозволи да испоштује древна правила њених предака. Кад је стигла до иконе Светог Саве, прекрстила се и пољубила је испуњена чудном, тихом радошћу. Сад је знала да је стигла кући... Све то у шоку гледа високи проседи брадати свештеник стојећи поред триптиха. Кроз главу му лете успомене: Њу Орлеанс 70-тих година прошлог века, џез барови, виканске продавнице пуне мамипара за лаковерне и сујеверне купце, девојка у длаку иста као она коју гледа, њихове љубави, радости кад би били заједно, дивљег секса пуног крви, вриштања и оргазмова помешаних са слатком дозом бола. Протресао је главом отресајући успомене попут мокрог пса. „Милице...“, прошапутао је промуклим гласом пуним бола и радости. „Молим, брате мој?“, одазвала се мирно девојка баршунастим гласом сад га гледајући. Тргао се као громом погођен чувши јој глас. „Ти ниси она...“, и даље је шапутао немоћан да поверује рођеним очима. „О, јесам, брате мили,“, шапнула је прилазећи му грациозним корацима балерине успут скидајући мараму са главе и гурајући је у задњи џеп фармерки. Накривила је главу попут радознале птичице милујући га осетљивим прстима по брадатом образу. „Остарио си, бато,“, рекла је тужно. „Зашто, Бојане? Могли смо имати све, а ти си изабрао цркву место мене!“, сад је викала бесно га зграбивши за врат и прибила уз зид пола метра изнад пода метрима даље од триптиха. „Морао сам изабрати између тебе, сестро, или да будем проклет месечевом клетвом,“, продахтао је кроз болно грло. „И тебе бих преобразио да сам остао са тобом. А колико видим, преобразили су те. Ко је то урадио, Милице?“. Полако је попуштала стисак и спуштала на под. Поправила му је мантију око врата са замишљеним изразом на лицу. А онда је подигла главу да би га гледала у очи наизглед мирним погледом. Али Бојан је у зеленим дубинама видео жути пламен. „Ко је хтео да те преобрази, бато?“, питала је гласом хладнијим од леда. Знао је да је сад бесна као рис. Прогутао је кроз још болно грло. „Ен де Жерард.“, „Она назови вештица блајхане косе?“, „Да,“. Насмејала се горко. „Није истина, сад лажеш. Зар си заборавио ко нам је била мајка? Ана Голд ех Јокић? Најбоља и најјача вештица Њу Орлеанса? Зар си заборавио ко ју је убио? Е, она нам је рођењем дала вучји ген, она ми је сместила прву људску жртву. Знаш ли колико боли први пун месец?“. Опет се насмејала, овај пут иронично. „Не, ништа не знаш, безбедно си побегао пре него што је стигла да ти преда све своје знање.“, сад јој је глас био попут меда. Текао је кроз Бојанов ум као отров опчаравајући га. „Не, не,“, махао је главом са рукама на ушима. „не верујем у то...“, шапутао је омамљено чучећи и гледајући у под. Одмахујући главом самопрекорно, Милица је ћутке клекла испред њега хватајући брата за руке и чекајући да се смири. Кад је спустио руке дубоко дишући, испреплела је прсте са његовима, нагла се ка њему и шапнула му нежно на уво: „Погледај ме, бато.“. Одмакла се и опсовала је сочно у себи кад му је видела очи. Биле су плави бездан бола. „Опрости ми, Милице, нисам знао...“, проговорио је промукло, „Она ми је рекла да морам отићи због тебе,“, затворио је очи док су му сузе текле низ образе у браду. „да ћу те једино тако заштити. Да сам знао шта ће урадити, остао бих.“. „Па да и тебе претвори у вукодлака? Не, не бих ти то допустила!“, дивље га је загрлила. И он ју је загрлио једнако јако подигавши је себи у крило. Осетио је грч у стомаку и слатко-болно задовољство кад је омотала дуге ноге око његовог струка. Његове усне су биле код њеног ува док је шапутао: „Она те је слагала, ниси била прва и знам све њене чини, бајалице и чаролије.“. Укочила се. Одмакла се на дужину руку да би му пажљиво осмотрила лице. „То је опсена,“ , јекнула је шокирано, „како је то могуће? Ниси вампир“. „Она ме је преобразила пре тебе, дала ми је да попијем вампирску крв и тиме активирала вучји ген у мени јер сам морао попити људску крв већ сутрадан, онај весела конобарица, из бара где смо често ишли, је моја прва жртва“ причао је мирно, превише мирно, помислила је... Док је причао, коса му је постала зифт црна, боре и брада су нестали. „Ја сам хибрид и ја сам убио нашу мајку у слепом бесу кад ми је, сва поносна, рекла шта је урадила,“ „А ја сам мислила да ју је убио Џек Вилер“ збуњено је рекла Милица. Сад се Бојан насмејао богатим, грленим смехом пуним горчине. „Није он, он је само њен плаћеник који ју је нашао мртву и кога сам опчинио да поверује да је убица,“ помазио је сестру по коси преставши да се смеје. „Милице, веруј ми да сам морао да одем или би ти била мртва.“ „Али, зашто? Ко нам је био претња?“ Сад су се Бојанове очи смрачиле. „Сети се ко те је волео и јурио иако сам био са тобом?“ Онај кепец Колин?“ шок, а онда и разумевање су јој обасјали лице. „Па да, он је вештац, и то јак. Шта је било са њим, Бојане?“ „Обесио се кад је схватио шта је урадио, попут Јуде, и њега су потплатили други да то уради.“ „Ко?“ питала је шапатом оштрим као сечиво мача. Сад су јој очи биле више жуте него зелене. „Полако, смири се, Милице, ово је свето место.“ благо ју је продрмао. Затворила је очи уз јецај дрхтећи целим телом стежући му руке свом снагом. Стегао је зубе знајући да тако мора бити. Кад је минут касније отворила очи, уздахнуо је са олакшањем. Очи су јој опет биле зелене попут траве. И руке су јој попустиле стисак у међувремену. Размрдао је утрнуле прсте у очекивању њених даљих питања. Није их било неко време. Онда је праснуло попут грома питање у његовој глави: “Јел то био Џон? Њега си убио, видела сам“. Климнуо је ошамућено. И чекао смрт. Није је било. Само звонки смех пун радости, слободе и чврст загрљај и молба у гласу кад му је шапатом рекла: „Води ме кући, бато…“

ВОЗАЧ ТРАМВАЈА
Седим сама, у колицима, на тераси дома и гледам у облачно небо. Понека кап кише погодује мом тмурном и тужном расположењу. Звони мобилни. Вадим га некако из џепа јакне, тапнем палцем на иконицу слушалице и стављам на уво.Чујем буку саобраћаја у позадини док његов глас говори: „Долазим.“. Радост, љубав и жеља су ми завезали Гордијев чвор у стомаку кад сам после пола сата гледала кроз капију високог и витког мушкарца. Очњаци су ми слатко-болно пулсирали. Домска сестра му отвара капију. На пола пута је подигао очи ка мени. Бљеснуле су сребром и радошћу истом попут мојих. И осмех је открио очњаке. Мој појачани слух је регистровао убрзано лупање његовог срца. Знала сам да не морам бринути да ће ме одати јер сам га преобразила пре шест месеци. Тада смо се упознали на Фејсбуку. Реч по реч и ми се договорисмо да се видимо сутрадан. Дошао је и причали смо цео дан. Био је сам, без иког свог. Возио је трамвај и живео у једнособном стану. Тог дана је било пуно смеха, шале и радости за обоје. Наставио је да долази скоро сваки дан. Рекла сам му да не мора да долази толико често. „Малена,“, Рекао је својим дубоким гласом, „ти и не знаш колико ми радости чини твоје друштво.“. Ни он није знао да знам то и зато сам се само насмешила док је одлазио. Видела сам ту непокорену глад за слободом у његовим очима. Те ноћи, лежећи у кревету, сам се коначно одлучила да га преобразим кад опет дође. Два дана касније сам седела на његовим бутинама док је седео на кревету, рекла сам му да ми помогне да га опкорачим. Шаке су му дрхтале кад их је обавио око мог струка. Страх и жеља за мном су просто исијавали из њега, Знала сам шта жели још одкад сам му рекла шта сам и ко сам пре неки дан.Човек и вук у истом телу, везана за колица у људском телу, брза вучица кад је пун месец. Молио ме је да га угризем. Кад сам питала „Зашто?“, само се тада накриво насмешио са тугом у очима и рекао: „Јер сам сам.“. „Накриви главу“ рекла сам му нежно. Послушао је и даље дрхтећи. „Не бој се, не уједам јако,“, рекла сам са смехом у гласу. Насмејао се и, у тренутку кад се опустио, ујела сам га. Ујед нас је обоје шокирао снагом жеље коју смо осетили. „Нисам знала...“, рекох пре него што сам му похарала уста пољупцем. Нисам била нежна, а ни он то није желео. Повукла сам му кошуљу успут кидајући дугмад. Гутао је моје јецаје. Вукао је моју ролку и мајицу нагоре да би ми штипкао брадавице тако да је слатко болело. Оргазам је наилазио, знала сам да ће бити јак попут земљотреса. Осетила сам по снази његових руку и тврдоћи мишића да ће и њему бити тако. Свршили смо онако полуобучени истог трена. Кад смо дошли до даха почели смо да се смејемо од среће. Од тог дана смо незасити љубавници. Користили бисмо сваки трен или за пољупце кад би било мало времена или за брз, жесток секс кад би били сигурни да нико неће наићи бар пола сата у собу. Месец дана касније смо трчали кроз шуме подно планине Кукавица. Ноћу смо ловили, дању смо били љубавници...
Тргла сам се из сећања кад ме је пипнуо по рамену. Сео је са уздахом на столицу поред мене. „Опет сањам шуму, Маки...“, проговорио је замишљено гледајући у небо. „Коју шуму? Где идемо?“, питала сам већ жељна лова, укуса још топлог и крвавог меса, слободе и њега, одскоро, мог мужа. „У кишне шуме Амазона, малена“, рекао је загрливши ме успут око рамена, „Не брини, све сам решио са власником дома и твојима. Сутра пакујем тебе и ствари у кола и право у авион.“. „Колико ћемо бити тамо, Владо?“, питала сам успут га љубећи по врату. Дрхтавим рукама ме је одмакао од себе и насмејао се промукло: „До краја живота, малена...“. Загледала сам се у његове очи боје топаза и рекла: „Приђи ближе, мужу мој.“ и заробила сам му усне пољупцем вечне љубави...

ОСВЕТА
Негде у центру Београда. Стриптиз бар. Пуна сала људи. У полумраку се не види ко је ко. Музика трешти до бола гласно. На шанк се налактио мишићави двометраш. На њему су црна мајица, кожна јакна и црне фармерке. Око њега се шири аура опасности и секса. Повремено отпија пиво из чаше. Леп је. Црне рејбанке крију шумски зелене очи. Црна дуга коса му пада до пола леђа. Пуне усне су му извијене у осмех док гледа њу. Пуне груди и витко тело јој светлуцају од зноја. Она се увија око шипке у стриптиз плесу који никад није ишао до краја. Тако је она хтела. Светло рефлектора се гаси таман кад је завукла палчеве у танге боје крви. Музика стаје. У ушима звони због тишине. Они који су је гледали почињу да вичу негодујући због прекида. Дугокоси се окреће ка бармену и виче: „Да платим!“. Вади из џепа подебео штос новчаница, плаћа непопијено пиво и додаје богат бакшиш. Окреће се ка гомили, прескаче ограду и са дубоким уздахом скаче два метра доле. Дубоке војничке чизме меко амортизују скок. Музика опет загрми. Овог пута пева Шаде песму „No ordinary love”. Почиње да се пробија кроз гужву. Не дише због смрада људског зноја и разних парфема који избијају из њишућих тела. Гледа у пролазу геј пар како се љубе. Кита и очњаци му се буде иако то неће. Смешак му извија пуне усне кад види испред себе црнокосу девојку дугог белог врата и њишућег змијског тела. На њој је крваво црвена хаљина без леђа. Хвата је шакама за кукове и хвата еротичан ритам музике са њом. Удише њен (за промену) пријатан и ненаметљив парфем. „Јел добро, секо?“, пита је на уво. Она клима главом наслањајући се на њега целим телом. „Добра ти је била представа малопре, Лара.“, каже јој промуклим гласом. Више осећа него што види њен задовољан осмех. „Да, бато. Као и увек, све за тебе…“. Плесали су и даље, брат и сестра, љубавници и убице чудовишта из сенки, митова и легенди. Никад нису убили људско биће. Бар не невино. И увек су тражили да им се плати. Мора се живети, зар не? Били су модерни номади, луталице који би остали краће или дуже време у неком граду или месту. Музика опет стаје. Осетио је како јој се тело кочи. Погледао је где гледа и видео високог на нулу ошишаног момка непривлачног лица како прича са ниском пуначком девојком дуге равне плаве косе. „То је он, секо?“, пита је на ухо пошто им тренутно опет звони у ушима због тишине. „Да, Алексе, то је онај са фејса што ме је назвао курвом.“, бес јој је куљао из гласа попут лаве. Врела и убиствена. Повукла га је за собом за руку. Кружили су око њих к‘о мачка око миша. Кад је стала иза њега пустила је брату руку и брадом показала да стане иза девојке. Сад су почели игру вековима стару, крваву и болну. Пошто је била висока колико и он лако је могла да прислони усне на његово уво и шапне: „Погледај је.“. Момак се бесно тргнуо кад је видео Алекса како јој љуби врат, успут месећи њене повеће груди. Девојка је пожудно уздисала и увијала телом тражећи још. Лара је опет шапнула отровним тоном: „Мом брату ниједна жена не може да одоли. А ни мушкарац, поштено речено. Шта ћеш сад, псето бошњачко?“. „Убићу тебе и њега, курво!“, просиктао је борећи се против њених руку којим га стегла око струка, „пуштај ме, пизда ти материна!“. Ларин стисак је постао још јачи док је гледала у братове сребрне очи. „Погледај Алекса.“, рекла је ледено мирним гласом. Момак се укочио кад је видео Алексов подругљив осмех испод кога су вирили подугачки очњаци. „Ако му то кажем, попиће сву крв твојој цури, а тебе појебати као што њу сад јебе.“. Сад се чула песма од Перл Џема „Jeremy”, стробоскопска светла су била боје крви. Момак је гледао беспомоћно како Алекс подиже хаљину девојци до изнад кукова и јебе њену длакаву пичку са два прста. Девојка се набијала изгубљена у свом ужитку. Лара је гледала момково лице, толико је стегао вилице да су му искочиле вене на врату. „Смири се, Амире, он јој само даје оно што ти не можеш.“, сад јој је глас био пун мржње и леденог беса. Амир се и даље отимао псујући на сав глас све док није чуо Ларин глас. „Погледај доле.“. спустио је поглед и видео нож богато украшене дршке са сребрном оштрицом. Врх је био уперен тачно где му је био избочен курац. „Ах, ипак си се напалио, псето?“, Ларин глас је био пун весеља и тријумфа. „Гле, како сад дрхтиш к‘о мокро псето у сред зиме.“. Погледала је у брата и неприметно климнула главом. Алекс се исцерио зубатим осмехом Амиру, забио очњаке у девојчин меки врат и почео жудно пити. После првог шокираног узвика бола, девојка се још јаче почела набијати. Све му је цурило низ прсте из пичке. „Нееееееееееее!“, одјекнуо је Амиров очајни крик који је покрио Стинг са песмом „Message in a botle“. „Еј, смири се, Амире, неће јој бити ништа. Само ће лепо свршити и изгубити мало крви.“, Лара је сад секла каиш фармерки, дугмад(једно по једно). Тек кад су му мало прешироке фармерке спале до колена, окренула га је према себи. И почела да се смеје на сав глас. „Еј, секо,“, јавио се Алекс, „попио сам довољно крви и затворио рупице на врату. Јој, да знаш како је свршила. Мораћу да перем руку после брисања сећања и пошто је пошаљем да седне за шанк.“, прошло је неколико секунди испуњених гласом довољно тихим да се не чује ни реч од музике и девојка отплеса помало климаво кроз гомилу до степеница. „Него, шта је смешно?“, питао је радознало обилазећи их. „Погледај му боксерице.“, рече Лара смејући се и даље. Кад је видео, и Алекс се насмејао: „Па он је пичкица обучен у Hello Kitty bokserice!“. Амир је сав црвен у лицу повукао поцепане фармерке нагоре успут псујући њих двоје. Алекс се одједном уозбиљио, муњевито га зграбио за врат и прибио уз себе и шапнуо му на уво: „Осећаш ли моју киту?“. Амир је укочено климнуо. „Онда знај да ако још једном будеш увредио моју сестру, било на нету или уживо, да ћу те наћи и јебати до смрти, а веруј ми, већ сам то урадио. Човека су нашли сутрадан, дупе му је било отворено к‘о у књизи Стивена Кинга „Хватач снова“. Пошто не верујем да си то читао, казаћу ти колика је била рупа: 30 цм. Сад бежи да не би то стварно и урадио, пичко упишана!“, одгурнуо га је гадљиво се мрштећи. Момак је пао на дупе од јачине гурања сад блед попут креча. Али се сместа подигао и побегао што је брже могао држећи фармерке да не падну праћен хорским смехом брата и сестре. Алекс је опет загрлио Лару. Кикотали су се још неко време. „30 цм? Како си се тога сетио?“, питала је Лара кад је престала да се смеје. „Па зар ми ниси ти дала да прочитам ту књигу?“, упита Алекс уз обешењачки осмех. „А да, јесам! Сећам се колико си је брзо прочитао, тек после годину дана си вриснуо: „Јееееееееееееееее, готово!“, смејала се сестра брату. „Па сети се колико смо те године имали посла, прво вукодлак у Хрватској, па вампир у Босни, па мењолик у Енглеској, тј, у Велсу… да не набрајам даље…“. „Ај нек буде по твом,“, слегнула је раменима помирљиво Лара. „Него, бато, одох да дам отказ оном мишомору од власника и идемо у живот!“. Насмејао се њеном заразном смеху и звизнуо за њеним дугим ногама док се губила у плешућој гомили. Певао је Брајан Фери „Slave to love“. Пола сата касније већ су били напољу и трчали за последњим бусом који ће одвести негде, нису бирали где...

КЋЕР
Кише су лиле ноћас док сам седела у колицима крај отвореног прозора. Муње и громови су били господари неба изнад Њу Орлеанса. Танка мајица, шортс и гавран црна коса су ми били мокри к'о да сам из каде изашла. Екран мобилног је светлео док сам дрхтавим прстима писала поруку брату. Сузе и киша су се сливале низ образе кад сам послала поруку. Бесно сам их брисала љута на ону која нас је раздвајала. Одувек смо били заједно, рођени у патњи и болу наше маме, уклети од њене мајке вештице јер смо били близанци и тајни љубавници. И још нешто смо били. Оно грешно, што ниједан вештац или вештица нису јавно одобравали, али тајно јесу: вукодлаци и вампири. Јер смо за њих били потрошна роба, они који су убијали по наређењу. Време је пролазило и ми смо одрасли. Постали смо свесни тога шта желимо, а то је био мир и љубав. Без порука типа убијте њу или њега. Писало је “Seen” кад је отишла порука скоро истог трена. Тог трена је треснуо гром и севнула муња. После неколико тренутака се огласио мобилни звуком песме “Slave to love” за поруке. Писала је само једна реч: “Долазим.”. Узела сам и дрхтаво прислонила оштро сечиво ножа на вену изнад шаке. Осећала сам умор, бездани умор. Хтела сам само мир и да умрем у рукама мог брата и љубавника који је једини знао за моје нападе плача и њихов узрок. Била сам трудна пре три године и бака је на силу извршила абортус док су Денија држали сребрни ланци око руку и на коленима, а мене су држали њени послушници. Вриштао је проклињући је најгором клетвом коју је знао: да се вечно сећа шта ми је урадила и на вечно лутање њене душе кад умре. Никад ми није рекла шта је: дечак или девојчица. Дубоко сам удахнула и засекла вену и пустила нож који је тихо звекнуо при паду на сто. Као опчињена сам гледала поточић боје рубина како цури низ руку и боји снежнобели столњак. Почело је да ми се мути пред очима и да ми буде хладно упркос пакленој врућини коју ни киша није ублажила. Одједном су две јаке и топле шаке зграбиле моје зглавке. Топао језик је полизао место засека затварајући га. Дубоки глас је очајно викао: “Не, не! Немој умрети због ње!”. Са муком сам подигла главу. Два зелена ока пуна суза и очаја су ме гледала. "Уморна сам, Дени, тако уморна...”, прошапутала сам. Обишао је око стола и загрлио ме је отпозади чврсто. “Матора вештица је лагала,” шапутао ми је на уво, “Алина је жива...”. Требало ми је секунда-две да схватим шта је рекао. Дубоко сам удахнула да смирим подивљале мисли и осећања. “Окрени ме ка себи”. Кад је то учинио, видела сам зелене очи пуне наде и љубави. "Код кога је?, питам промуклим гласом који наговештава промену. “Код оснивача Њу Орлеанса, Виктора Рајса IV”, промукло је одговорио мој брат. Промена је и њему већ мењала тело. Режала сам од беса док смо скакали кроз прозор са трећег спрата у ноћ и кишу да вратимо нашу кћер...

СЛОБОДА
И даље сам дивља, непокорна. Опирем се свим стегама. И волим свим срцем једног човека. Јер сам вучица. А само вучица може да воли вука. Ртањ је наш дом. Месо и крв, шума и земља су наши док живимо. А била сам само домаћица, жена која је слепо волела мужа алкохоличара и насилника. Рођени брат ме је спасио упркос обећању које је дао. Није могао више да гледа моје муке. Сад се питам, док седим поред смедеревца у дневној соби наше породичне куће, је ли грех волети и желети брата, жудети за њим као за љубавником? Ослушкујем ветар који шиба напољу и дрма чаршав на прозору. Улази испод десног угла чаршава огроман вук коштано белих очију. Мења се преда мном, не стиди се тога иако зна да ће бити наг. Срце ми набија у грудима, крв јури кроз вене толико брзо да ми пишти у ушима. Жеља тутњи кроз мене попут оркана. Спуштам поглед наизглед стидљиво и узимам његову одећу да му дам. Отима ми из руку и баца ко зна где док ми прилази. Милује ми образ спољном страном прстију нежно попут пера. Тамне очи су му одраз моје жеље. “Потребна си ми”, шапуће својим грубим а ипак толико нежним гласом. Сламам се и попуштам под његовим вештим уснама и језиком. Скида ми џемпер и фармерке нимало нежно. Зарива се у мене толико јако да вриснемо обоје. Кроз надолазећи оргазам осећам слободу и срећу што смо победили табуе. Што смо заједно...