Moje priče...

САМОЋА

Млада жена је седела на столици крај отвореног прозора не марећи за олујну кишу и ветар који јој је кишом спирао сузе са лица и натапао танку одећу... сузе кајања због тешких, претешких речи које које беху изречене између ње и њеног вољеног... сад је остала сама, без његовог осмеха који јој душу грејала у данима самоће без краја... узела је са стола пред собом дуги, танки нож опточен златом, његов поклон за годишњицу везе и зарезала себи дубоко вену, гледала је је капи боје рубина како боје снежно бели столњак, после неког времена се се поново загледала у кишу док су јој се очи склапале, леђа савијала ка наслону столице и руке падале према поду...

Девојка, 16 лета јој је тек, ходала је пустом пешчаном плажом у цик зоре... обожавала је шум таласа, још неукаљан гласовима људи, тада јој се чинило да јој море преко нежних таласа говори најлепше приче смишљене преко ноћи само за њу, миљеницу мора... тада је, као и свако јутро досад, угледала трагове рибљих пераја како излазе из воде и полако, миц по миц, претварају у отиске руку и стопала и на крају само стопала, знала је, инстинктивно, да је то био ОН, њен вољени из снова пуних мириса јасмина белог што цвета само ноћу и мирисом мами љубавнике да кожу своју не крију и пољупцима, уздацима и семеном славе живот... пошла је трагом тих стопа и полако стигла у град који се већ будио из сна, лутала је улицама док није огладнела, тада је отрчала кући заклевши се тихо да ће сутра устати раније, пре зоре... те је ноћи плесала око мале ватре док није пала од умора на песак топли, а кад се мало одморила, села је у турски сед и узела мали бубањ, братов поклон, и уз ритам који је пратио шум мора, и запевала је јасним, звонким гласом песму страсти и чежње Онири, месечевој жени, молећи је да јој покаже лик оног за ким јој срце жуди, певала је целу ноћ... негде пред зору угледала је сирену како плива ка обали и полако и мучно излази напоље... тек кад је легла на песак потрбушке, пред девојчиним зачуђеним очима десила се промена: доњи део тела које су биле рибља пераја су се мењале, крљушти су се стапале лагано и уз болне јауке су почеле да се раздвајају и постају две снажне мушке ноге, чврста гуза и мишићава леђа... руке су такође постале људске, без крљушти и опни између прстију... тек кад је подигао очи да би је погледао, видела је да су боје најтамнијег сафира, а коса боје тек изашлог сунца... кад је почео споро и болно да устаје, брзо је спустила бубањ и притрчала да му помогне, кад га је додирнула, као да ју је обујмило море и запевало у глави и целом телу, а његове очи су је погледале и знала је да он њен, а она његова...

Пила сам кафу, црну као топла ноћ на тераси изнад мароканских улица и горку к'о пелин, затворених очију и сећала се... његове коже боје злата и косих очију пуних смеха од ког би ми увек затреперио стомак, дођоа у ком је вежбао теквондо сваког дана и где се увек чуо, за мене, магичан звук ударца штапом у штап, пута са њим у мајушни, али савршено уређен врт иза дођоа где бих гледала старца како грабуљицом налик на дечју стално превлачи напред-назад преко песка између наизглед насумично распоређених каменчића и бескрајног мира који бих осетила само гледајући грабуљицу како се креће... одједном осетих тапшање по рамену, осврнула сам се и насмејала срећно његовим косим очима пуним смеха, ватре и љубави...

Чезнем за пољупцима његовим, крв из вене у потоку древном тече низ длан и прсте на камен који је, стар као време и паклено зао, шиштао и димио се на пољани усред шуме... стара бакина бајалица за призивање демона ми клизи из уста к'о крв вампира кога сам малопре убила, знам да ћу их убити још док траје ова освета, светим се свима који су расплакали дете, прошли поред пружене руке у немој молбом за динаром, били узрок сузама жене, исекли дрво живо, угасили светло у очима људским и животињским... крв не тече више, бајалица је обавила посао: преда мном је светлокоси демон црвених очију и усана извијених у циничан осмех јер је већ убијао са мном, били смо паклени тандем и љубавници проклети да ходимо овом планетом век за веком... загледана у његове очи, прилазим му и тонем у пољубац који раздире кожу, месо и кости, време и простор, муње севају, громови пуцају, окрећем се, урањамо у шуму и трен касније, она је иза нас, бетон одзвања од корака наших, вадимо мачеве из корица који су нам на леђима и крећемо, крв невиних и проклетих поново зове...

Свађали су се већ сатима, ни сама није знала више због чега... мрзела је те свађе јер је скоро увек она говорила, а он седео на каучу са рукама на коленима, погнуте главе и ћутао као заливен... али сад је, за промену, он проговорио, ко да се брана отворила, изливао је сав јад, чемер, горчину и усамљеност накупљених током година живота са родитељима, презирао је њихову малограђанштину, уске видике, свађе, причао је како су срели у локалном кафићу, како је био очаран њеном душом и срцем. Сад је она ћутала и слушала пажљиво. Кад је заћутао видно исцрпљен и збуњен толиким говором, устала је са кауча, пришла му је врло близу и питала тихо: могу ли те загрлити? Склопио је очи док су падали на колена, осећао је мир и спокој први пут после толико година. Држећи је у чврстом загрљају, захвалио се боговима што она постоји и што је њен.

Коњ, црн к'о ноћ и плавозелених очију, је јурио преко непрегледне саване. Тражио је њу, своју господарицу, да јаше на њему до месеца и назад, да му уплиће гриву нежним рукама... Журио је да стигне пре зоре да би је очима упијао, миловао... Нашао ју је на прагу трошне колибе како седи на клупици и чека га. Срце му је задрхтало кад је видео осмех њен среће пун. Узјахала га је и полетели су ка месецу, творцу снова и заштитника љубавника... Зора златна је свитала кад су слетели назад. Сишла је полако са његових леђа и загрлила га је око врата. Знали су обоје да су суђени једно другом, да ће ходити вековима заједно.

ЧАРОЛИЈА
На својим путовањима између нигде и негде сам срела мрачног, заводљивог луталицу двобојних очију. Једно плаво, друго смеђе. Свирао је на гитари и певао стару келтску песму о девојци зелених очију која чека драгог свог... Заплесала сам вртећи се у круг док је он кружио око мене плетући гласом мрежу љубави и страсти. Песма и плес су нас довели до старог каменог града на обали сафирног мора. Лутали смо улицама каменим, а људи око нас су пролазили, свих боја и раса. Крештали су галебови, лајали и мјаукали пси и мачке. Мирисао је олеандер и слан ваздух... На оближњем базару смо хранили једно друго баклавама и урмама које је продавао дечак обучен у белу мајицу, црне тричетврт панталоне и са блиставим широким осмехом. Засијале су прве звезде. Касно беше кад смо нашли хотел на самој обали мора и, гле чуда, звао се “Ужитак”. Изнајмили смо за ту ноћ собу са погледом на море. Таласи су благо грмели док ме је он скидао полако, пољупцима, рукама и речима пуним чаролије... Уздаци и крици задовољства су бојили ноћ свим бојама дуге које су могли видети само чаробњаци и дубоко заљубљени. Ујутру су песма и плес отишли даље...

НАГОВЕШТАЈ
Дани су све краћи, а ноћи дуже док тражим тебе, мој још непознати љубавниче и мужу. Слутим те у мирису борове шуме у светлости тек изгрејалог сунца, у мирису јесени и ветра сланог који ми мрси косу, у крику галеба гњурца... Улазим у кућу. Седам за сто, пијем хладну горку кафу скувану јутрос пред зору. Не знам шта ме је пробудило тако рано, сигурно неки сан. Поглед ми пада на урамљену фотографију на зиду. На њој смо ја и леп насмејани витки мушкарац. Снимљено негде на некој плажи током путовања дуж Јадранског мора. Обрглио ме је око рамена и гледао оним потпуно заљубљеним погледом, оним којим мушкарци гледају само жене које воле. Сетила сам се нежног миловања његових руку и укуса гладних усана на мојим уснама, језик на језику, волела сам ту глад, потпуно предавање... Стресем од тренутног страха и радости јер сам се тек сад сетила шта сам сањала. Бацам поглед на зид, празан је, никаква слика није на њему. Богови су рекли своје...

ПРСТЕН
Гурао ми је колица по калемегданским бетонским стазама док усхићено, после толико времена, гледам неомеђено плаво небо и све боје јесени на дрвећу. Прија ми топао ветрић који ми тера косу са лица. Пролазимо поред продавца кокица. “Хоћеш кокице, Мајо?”, пита Јован, мој плавооки најбољи пријатељ нагињући се напред да бих га боље чула. Његова као гар црна коса ми милује образ. Имам лош слух и он то зна, још од првог основне ме је бранио и седео поред мене да би ми полугласно говорио кад би био неки наставник са неразумљивим говором. И сад, кад сам у дому, не прође недеља а да се не видимо, попричамо, донесе клопу коју би сам спремио и не одради вежбе снаге са мном. Физиотерапеут је по струци, одувек је то хтео бити. Због тебе, рекао је кад сам га питала зашто. На следеће питање “Што због мене?” није дао одговор. Климам главом. “Чекај да те одвезем до оне клупе преко и враћам се одмах”, каже веселим тоном и одвози ме до клупе, смешта ме да она буде испред мене. Одлази до продавца, видим крајичком ока и настављам гледати људе, децу, природу и небо. “Еве ме!”, уз весели узвик опкорачује Јован колица и седа на клупу, “Хватај!”, и убацује ми у уста укусну слану кокицу. Уживам у њеном укусу, а још више у причи, смеху и погледу на њега. Сав је у мишићима и лудим тетоважама које открива мајица са кратким рукавима. У мом стомаку се, као и увек кад сам са њим, рађа и гори слатки бол жеље и љубави који кријем од 15 године јер нисам хтела да будем као остале клинке, касније девојке и жене које су луделе за њим. Уз смех и причу смо појели све кокице. “Хоћеш да направимо бум?”, пита ме уз шеретски осмех. “Аха!”, кажем уз смех. Надувава кесицу, уврће да је затвори и уз намиг је пљесне. Гласно “поп” трза главе људи око нас, један дедица прекорно маше главом. Још гласније се смејем опијена сунцем, топлотом и његовом близином, мирисом. Срећна сам. Цикнем од изненађења кад ме је ухватио испод колена и повукао себи у крило успут ми раширивши колена, сад сам ја опкорачила његове чврсте, тврде бутине. Држи ме чврсто око струка уз речи “Не бој се, малена, држим те”, одмахујем главом уз гласно гутање кнедле док се трудим да седнем удобније. “Шта ти је?”, пита ме забринуто видевши да не могу да се опустим. Дубоко уздишем да се смирим и кажем “Рашири мало ноге”, сместа ме је послушао и ја сам угнездила гузу удобније. “Ах”, уздахнула сам, “сад је боље”. Али сад је пламен у мени букнуо јаче, постао је ватра која је сагоревала сваку свесну мисао, сакрила сам лице у превој његовог врата да бих сакрила црвенило лица, осећала сам како му рука шета горе доле по леђима кобајаги умирујуће. Слатки трнци су путовали до средишта мог тела. Глас који ми је проговорио на ухо био је истовремено познат и непознат од храпавости који сам инстинктивно препознала као Јованов. “Волим те, Мајо, одувек сам те волео, и као клинац, тинејџер, а највише сад кад смо зрели људи”. Подигла сам главу да га погледам у сад скоро црне очи од жеље, испрекидано сам дисала не желећи још да му поверујем док не добијем одговор на врло важно питање “Јеси ли због љубави према мени постао физиотерапеут?”, “Да”, одговорио је одлучним гласом гледајући ме помало несигурно, “али ако ти не осећаш исто...”. Прекинула сам га не желећи да икад више видим бол који му се појавио у очима. “Блесо шашава, и ја те волим, од моје 15 године, само нисам хтела да те јурим као оне друге женске”, “Женске?”, насмејао се са очигледним олакшањем на ту реч, “Па да, како би их ти назвао?”. Уместо било каквог одговора, пољубио ме је гладно и жедно, узвратила сам истом јачином жеље, језици су нам испреплели... Тргла сам се изненађено кад сам испод његовог језика осетила нешто округло и металног укуса, усисала сам то себи у уста и одмакла се да бих пљунула у леву руку, био је то танки златни прстен са угравираним рунама као из филмске трилогије “Господар прстенова” за које је знао да их обожавам. “Ш-шта је ово?”, промуцала сам у неверици. “А на шта ти личи, малена?”, питао је невероватно нежним гласом од ког сам се сад растапала, “На веридбени прстен?”, одговорила сам глупо, следећег трена сам удахнула осетивши срећу и љубав коју досад никад нисам осетила, осећај је био јачи од атомске бомбе и лепши од било чега на свету. “Да”, рекла сам тихо само њему на ухо. Истог трена ме је пољубио пољупцем толико нежним да су ми сузе потекле јер сам у њему осетила завет на вечну љубав...

АНЂЕО
Памтим време бола, суза и усамљености. Тако је било неко време, немерљиво људским временом. Док није дошао он, мој тамни анђео и љубавник. Слетео је на моју терасу, имао је на себи само црне панталоне и обрисао ми сузе пољупцима који су мирисали на море и јасмин ноћни. Шапутао ми је нежне речи док ме је грлио. У почетку нежно док су му се крила увлачила у тело, дрхтао је као да га боли. Подигла сам руке до његовог лица, дланови су сами попримили облик његовог лица, нежно као додир лептирових крила. Пољубила сам му нежно усне да би заборавио на бол, узвратио ми је пољупцем који је звао на грех, изазивао да ватра потече венама. Скинуо ми је мајицу преко главе и пустио руке и прсте да шетају по мојој осетљивој кожи. Забацила сам главу уназад да би могао да ми љуби врат и грло, горела сам ватром хиљаду сунаца. Загрлио ме је сад јаче, дивље, поседнички... “Моја си”, говорио је док ме је скидао до краја. “Да”, дахтала сам ту реч као завет, молитву и дрхтала као у грозници скидајући му панталоне. Водили смо љубав целе ноћи час нежно, час зверски грубо... Кад сам се ујутру пробудила у свом кревету сама, запитала сам се јесам ли сањала прошлу ноћ. Поглед ми је пао на ружу, црвену к'о крв, у уској стакленој вази и папир наслоњен на њу. Писало је финим искошеним рукописом: “Волим те. Никад више нећеш бити сама”. Осмех ми је синуо јаче од сунца кад сам га следећег трена видела ослоњеног раменом на оквир врата са блиставим осмехом и очима боје мора пуним љубави...