Moje priče...

MY DREAM
Идем кроз пустињу дана чекајући тебе. Не журим нигде, знам да ћеш доћи кад-тад. И опет ходам са ћерком полако, са уживањем, преко плаже у цик зоре. Нема никог, само ми, галебови и албатроси. Песак под стопалима је још пријатно хладан. У даљини тутње аутомобили, камиони... У даљини назирем људску фигуру, изводи чудне и компликоване покрете. "Чекај овде, Ана”, кажем нежно и тихо док ме она плахо гледа. Прилазим му ближе и видим да тренира кик бокс, видим дугу, црну косу до пола леђа везану у реп, високо и мишићаво тело истетовирано скоро свуда преко златасте коже и црне у струку везане панталоне широких ногавица. Падам на колена занесено загледана у то лепо и поносно лице. Познато ми је као моје лице, враћа ме вртоглаво у детињство проведено у Мајамију. Граду разних култура, где сам пре проговорила на шпанском него на српском. Где је дрога била малтене на изволите. А људски животи вредели мање од цента или пезоса, зависи ко плаћа. И где сам упознала њега, моју рану и лек. Био је једини син јеврејке које се породица одрекла јер се удала за шпанца и били су срећнији од било ког другог пара које сам касније упознала. Звао се Роман, имао је очи боје тиркиза и вечити осмех. Вечито прљави и каљави, јурили смо улицама и крали воће и другу храну на пијацама док су продавци били заузети тренутним купцем. Увече би били на неком од бројних докова, јели и причали о томе шта ћемо бити кад одрастемо. Роман је тачно знао шта би хтео бити: тату мајстор, а ја сам хтела бити биолог и да проучавам море које сам обожавала. Били смо, одкад сам знала за себе, другари, они најбољи на свету. Стигоше године луде, први пољубац и секс је био са њим. Љубав је била обострана и дубока као свемир. Али, као што знате, понекад вам живот смести такву замку да немате куд него да му се повинујете. Затруднела сам са 17 година, моји родитељи, до тад најбољи пријатељи са Романовим родитељима, су се посвађали на крв и нож. Одвели су ме у Србију, земљу мојих предака и мени тотално страној. Да није било већ тада компјутера, тајних мејлова и наше, сада већ 20-годишње ћерке Ане, полудела бих. На моју и Романову велику радост, Ана студира биологију и хоће да проучава море, следећи мој стари сан за који моји, сад већ стари родитељи, и нису знали. А моју љубав сам гледала сваког дана на TLC-у у риалити шоуу “My dream” како тетовира људе следећи њихове снове, гледала сам како му расте популарност, био је директни конкурент Амију Џемсу... А сада сам гледала и чекала да осети да је неко ту као што би некад давно увек осетио да сам ту. Постепено му се покрети успоравали и на крају је стао. Гледам га како уздише дубоко, брише лице и руке пешкиром и на крају диже поглед. Очи су му се широм отвориле кад ме је препознао. Потрчао је тих неколико метара и пао на колена преда мном. Грлио ме је и љубио по лицу говорећи: “Марија, моја Марија...” оним дубоким гласом који сам толико волела. Брисала сам му сузе пољупцима, плакали смо од среће као деца. Полако смо постали свесни још нечијег плача, извукла сам се његових руку и рекла нежно”Дођи да видиш неког”, устали смо и дошли до дугокосе, витке девојке тиркизних очиу и образа мокрих од суза. “Тата...”, само то је успела да изусти пре него што нас је обе стегао у чврст загрљај. Обе смо узвратиле загрљај знајући да је тузи крај...

ГЛАД
Љубио ме је жестоко, гладно са језиком који мазио мој, одувек је знао како да пробуди сва моја чула. Требао ми је те ноћи, да смири лудило у мојој глави и крви. Крви затрованој мржњом, страхом и болом. Звала сам га на мобилни, дошао је и загрлио ме је, нежно, утешитељски, не, махнула сам главом, не треба ми то, а шта ти треба, малена? Ти, ти ми требаш, као и увек, одговорила сам му са јасном потребом у гласу. Насмешио се задовољно, победнички док је скидао са мене мајицу и шортс успут ме милујући осетљивим прстима, што ти је требало толико да ме позовеш? Одмахнула сам главом, овог пута без речи и заробила његов језик зубима. Сисала сам гладно цепајући његову кошуљу, жудела сам за заборавом који је само он, мој брат и ђавољи љубавник, знао како да га да. Гребала сам га по леђима, крв је лила у потоцима кад сам га примила у себе, вриснули смо обоје. То, то ми је требало, бол, ужитак и крв. Оргазам је био болно сладак, разарао је све бране које сам градила свих ових болних месеци које сам провела у друштву родитеља који ништа нису сумњали и ујаком коме сам се у тренутку лудила поверила јер се уплашио што плачем сама скривена у шпајзу. Отада ме није испуштао из вида, ни њега. Па ипак смо се сналазили, нашли смо у граду јефтин апартман где смо ишли кад год он није био у кући. Морао је често да путује, па је кришом поставио свуда камере и “бубице” у сваку собу и у купатило. Шта да радимо?, питала сам очајно кад сам повратила дах, оно што ти одавно предлажем, да га преобразим, да буде као ти, вукодлак?, да, малена, његов дубоки глас је миловао сваку ћелију у мом телу и уму. Дубоко сам уздахнула уз уморно “Ок, уради то.”, нисам имала снаге да се опирем, жудели смо обоје за слободом. Пољубио ме је овог пута нежно, идем сад, и отишао је журно само навукавши фармерке. Следећег дана ме је дочекала порука на комп столу, обичан папир истргнут из свеске какву је ујак користио: “Победили сте.”.

ТЕТОВАЖА
Положена осмица је полако ницала на мом врату уз монотоно зујање тату игле . Није ме болело јер имам висок праг бола, више је пекло. А мој симбиот Ксио, луда генетска комбинација хермелина и змије лила боје, онако обмотан од чланка руке до рамена, ми је слао умирујуће вибрације кроз цело тело. Скоро да сам заспала. Изненадно благо цимање леве руке коју ми је држао Иван, мој најмлађи брат од тетке и полугласну опомену да се пробудим ме је тргло. „Шта је било, Иво?“, питала сам буновно. Показао је оштро главом иза мене и рекао гласом пуним презира: „Он“. Е јеби га, помислих, зар баш сад? „Смири се, Иво, неће он мени ништа“, рекла сам умирујућим тоном брату који је кипео у себи од беса што се јасно видео у његовим као трава зеленим очима. Крајичком ока сам пратила црне патике са развезаним пертлама и дуге ноге како ходају до смеђег кауча за госте. У себи се тргох кад је бучно сео на њега. „Ево, Мицо, готово је“, проговорио је Стефан, власник тату студиа и мој најбољи друг који је, док ми је брисао тетоважу антисептичном марамицом и лепио газу преко, такође подозриво пратио дугоногог типа. „Ух, најзад, укочила сам се.“, рекла сам весело шаљивим тоном исправљајући се и устајући са столице и даље држећи Иванову руку. „А јел?“, узвратио је Стефан истим шаљивим тоном, „А кад ти дају ињекцију, онда кукаш на сав глас“. „Па докле ћеш, бре, то да спомињеш?“, упитала сам кобајаги га бесно бубнувши песницом у раме. „До смрти““, насмејао се весело слажући успут боје у ормарић и иглу у алкохолни раствор. Осећајући Ксиов немир, окренула сам да погледам на нулу ошишаног момка плавих очију. Било је туге и беса у њима. Знала сам зашто, али нисам дозволила себи да се распаднем пред братом који је знао само пола истине. „Излази, Андреје“, рекла сам тихо леденим гласом пуним презира. Погледао ме је шокирано као да није очекивао такав тон мог гласа. „М‘рш одавде!“, дрекнула сам из све снаге свог болног срца. Потрчао је напоље ни не затворивши врата. Срушила сам се на кауч, са братом поред себе, затворених очију по први пут после дуго времена осетивши потпуни мир…

БОСАНАЦ
Фебруар је. Снег до колена. Обучена сам у дебели џемпер са рол крагном, који је штрикала моја бака, мамина мама и српкиња из Лике, фармерке и чизме до колена подстављене јарећом вуном. Три сата је по поноћи. Вештичји сат. Седим на трему старе породичне куће на југу ове наше земљице и пијем кафу. Врућа је и јака. Као моја крв што њега чека да дође из шумске таме. А срели смо на врелим и прашњавим улицама Марока. Био је војник, безначајни шраф у вишемилионској армади САД и луди босанац који ме је засмејавао до суза и водио веома паметне разговоре. Ја сам била секретарица локалног љигавца адвоката Касима Адемија. Заљубили смо брзо и силовито. Онда ми је умрла мајка и морала сам да се вратим да чувам оца, болесног од Алцхајмерове болести у поодмаклом стадијуму. Дошао је за мном следећи ме као сенка или пас свог господара. Ни слутила нисам колико је ово друго тачно. Помагао ми је у свему, био зачуђујуће добар кувар и љубавник из снова. Открила сам шта је тек кад нас је пре три дана све троје завејао снег и запретила несташица хране. На поду трема је освануло мртав јелен и необично велики зеленооки вук. Дуго смо се гледали. Очи су му биле веома изражајне, скоро људске. Нагонски сам му пришла и загрлила га око врата, наслонио је главу на моје раме и тихо зарежао на моје миловање његовог густог топлог крзна, нисам могла да одолим, стисла сам се ближе да се угрејем јер сам била само у пиџами и шокирала се кад су снажни дрхтаји почели да потресају цело вучје тело, наглим трзајем се отргао из мојих руку отрчавши у снег и ветар. Остала сам сама, празних руку и чудно болног срца. „Петре...“, прошапутала сам, ушла и села на клупицу испред смедеревца да запалим ватру. Већ је било пријатно топло кад се вратио. Зелене очи су му биле опрезне док је процењивао како сам расположена. Скочила сам му у загрљај уз речи: „Не напуштај ме више никад!“. Стиснуо ме је тако јако да ми је дах излетео из плућа. „Нећу док сам жив“, заклео ми се својим тамним баршунастим гласом и подигао у наручје успут ми заробивши уста, две секунде касније већ смо били у кревету...

ГЛАДИЈАТОР
Ноћ је. Дува врео ветар натопљен мирисом јасмина и мора. Носим танку поноћно плаву свилену хаљину са бретелама и стојим на сребрном песку гледајући у пун месец. Слутим нечије зелене очи из мрака црногоричне шуме иза мене. Чека ме, жуди за мном већ вековима који су прохујали док сам трепнула. Рођена сам у Теби, хиљаду година пре Римског царства. Била сам кћер ткаље и ткача лана, имала безбрижно детињство и најбољег друга, јединог сина моје дадиље нубијке црне коже к‘‘о ноћ и очију зелених као речна трава, до 15 године. А онда то врело летње јутро, вашар, циганкин шатор, њене речи: „У теби је крв Изидина, кћери Египта, имаћеш треће око, остарићеш још пет година, своју љубав даћеш срце вуку и он теби, живећете док је сунце живо.“. Само сам се насмејала и изашла у врелину и прашину Тебе. Зеленооки поглед мог друга је зрачио страхом, „Шта је било?“, питала сам забринуто хватајући га за руку, „Чуо сам је.“, рекао је тихо гледајући у наше руке. Насмејала сам опет, „Ма пусти луду бабу, само лупета,, одговорила сам му уз весео осмех да отерам његову бригу. „Не“, одмахнуо је главом, „И мени је рекла прошле године сличне ствари и назвала ме је вучјим сином.“. Загрлила сам га без речи осетивши први пут у животу страх од будућности. Снагом воље сам отерала страх, одмакла се рекавши са осмехом: „Ајмо на реку.“. није одолео, насмејао се и рекао „Ех, ти и река.“. насмејала сам се и потрчала вукући га за руку, трчали смо к‘о деца и скочили бучно у топлу воду Нила. Године су пролазиле, моје визије и кошмари су почели годину дана после старичиних речи. Мртви су ходили у мојим сновима, будућност сам видела сваком ко би ме макар пипнуо. Само он је остао имун на моје моћи, постали смо љубавници из потребе да заборавимо на све и због љубави једно према другом. Спознали смо бол смрти најдражих и горчину одбацивања људи кад су видели и схватили да не старимо. Одлучили смо болно и тешко да се раздвојимо, он је отишао на брод јер је одувек волео море и путовања, а ја сам отишла у Нубију, била тамо неко време и одлутала даље... Срели смо се опет у Риму 54 године н.е. Непосредно пре Неронове ватре што га скоро целог спали. Био је непобедиви гладијатор који је прошао све четири школе везане за гладијаторе и, неким чудом, ниједном није био повређен, маса га је обожавала, а само ја сам знала узрок томе. Осетила сам шок кад сам му видела очи, тело и покрете у арени кад се борио са лавом. Ако мислите да је то било у стилу „Бен Хура“, грдно се варате. Било је ту на литре и литре крви, поломљених руку и ногу, врискова што су парали уши, молби за живот или смрт. А он, он се ту кретао као риба у води, клизећим, глатким покретима. Пошто сам била Неронова лична пророчица више од пет година, била сам присиљена гледати све то лудило. Временом сам огуглала на царево одушевљење гладијаторима, животињама и оружјем. Гледала сам само њега, сазнала сам да прича свима да је сироче из Тракије, да му је име Марко. Те ноћи пред пожар сам отишла у своје одаје да уз помоћ верног слуге покупим своје ствари којих је било мало: хаљина, кратак мач, мали десет пута петнаест цм крст, симбол нове вере коју покренуо човек чију сам смрт гледала у кошмарима пуним крви од бича који пуца по голом месу човека анђеоског лика и плавих очију коме је суђено и пресуђено да умре на крсту чију сам умањену верзију гледала на длану. Те ноћи смо Марко и ја побегли док су се ватрени цветови расцветавали по целом Риму. Болно сам удахнула врели летњи ваздух док сам се извлачила из успомена. Бол се претворио у радост и пожуду кад су ме две снажне руке загрлиле одпозади и промукао глас шапнуо: „Аgrha...“.
На ирском: вољена.

ПЛЕС
Плесала је на препуном подијуму подигнутих руку изнад главе, потпуно утопљена у музику. Тесна и до бедара кратка попут крви црвена хаљина јој је била друга кожа. Рефлектор је осветљавао само њу, други плесачи су били у тами. Кукови су лелујали у спором ритму песме „Slave to love” и певала је грленим, промуклим гласом речи песме. Поглед на њу и слушање тог грленог баршуна би га опило брже од било ког вина. Био јој је рођени брат, телохранитељ, љубавник из пакла, био је све што је она хтела. Сад га је гледала бадемастим очима боје крви и звала рукама да плешу заједно. Пришао је и зграбио за кратку црну косу истовремено хватајући ритам песме. Нагнуо јој је главу уназад откривајући дуги врат и зарио очњаке у врелу, пулсирајућу вену. Јаукнула је од чистог, врелог ужитка који јој се попут муње сјурио између ногу. Повукао је хаљину мало горе и завукао руку унутра. Изгорела је у оргазму истог трена. Сад су њој искочили очњаци, загризла је у вену јако и дубоко. Постао му је болно тврд кад је осетио да је хаљину још мало повукла горе, скоро изнад кукова и припила се уз његово дуго и витко тело. Раскопчала му је каиш дрхтавим рукама. Престао је пити и рекао “Сачекај“. Узео је у наручје и у трену су били напољу. Попила је још пар гутљаја и полизала ранице да их затвори. Погледала је около и видела шаренило јесењег лишћа у оближњем паркићу. Насмејала се пуна среће и љубави према брату и свету око њих. „Волим те...“, шапнула му је на уво грлећи га око врата. Насмејао се дрхтећи од пожуде носећи је према црном харли дејвидсону. Опкорачио га је и посео њу између ногу коначно радећи оно што је све време хтео: подигнуо јој је хаљину изнад кукова. Седела је голе гузе на кожном седишту. Негде успут јој је стргао гаћице, а да није ни осетила. Тек сад је лизнуо две рупице на њеном врату. Сумрак се спуштао док је палио мотор и возио их назад кући где ће испунити све жеље једно другом…

СТАРИ ХРАСТ
Опет је јесен. Дан пред ноћ вештица. Седим у кухињи и држим топлу шољицу кафе у рукама да их угрејем. На уснама ми је твоја топлина. Пољубио си ме пре одласка у шуму. Мјаукање нашег црног мачка Блуија(због плавих очију) ме трза из немирних мисли. Подсећа ме да нисам сама. Скаче ми грациозно у крило и гура ми шапицом руку да га мазим. Одлажем шољицу на сто. Смешкам се весело мазећи га по глави и испод браде. Гласно предење пуно задовољства ме тотално смирује и опушта сваки напети нерв у телу. Устајем и носим га у дневну собу. Седам у омиљену зелену фотељу, Блуи се удобно сместио у мом крилу и дрема док гледам кроз прозор како небо постаје тамније. Време се лењо и сањиво развлачи попут меда са кашике. Почињем да дремам и у том стању између сна и јаве почињу моји будни снови: видим орла како једри на ваздушном стубу, у оку му видим зеца дубоко доле у трави. Зелену реку како тече кроз пустињу. Љубавнике изгубљене у екстази. Руке како тапшу напету кожу бубња и глас шамана како пева песму о Мајци Земљи. Пусте шуме Амазона и празна корита свих река на свету. Празне руке малог дечака негде у Африци. Очи пуне празнине и похлепе код богаташа. Плач и јаук мајке мртвог детета у болници. Плачем и ја, потпуно будна, Блуијеве шапице су око мог врата и он узнемирено мјауче поред мог уха. Држим га чврсто у наручју и љуљам се да умирим себе и њега. Јецаји и сузе полако се стишавају. Удишем дубоко, бришем сузе и дувам нос у папирну марамицу коју вадим из кутије што је на антикном сточићу поред фотеље. Устајем чврсто држећи мачка на грудима и одлазим до улазних врата. Отварам их и одлазим педесет метара даље до старог храста огромне крошње. На кори стабла стоји урезан крст, ко зна ко га је урезао. Спуштам мачка на траву и грлим дрво. Упијам мир што зрачи из њега затворених очију. Убрзо осетим како ме грле његове руке и врели дах на врату. Шапућем му име и окрећем се да бих стопила усне са његовим. Језик му има укус соли и бакра. По томе знам да је малопре био вукодлак. Осећам под дланом брзо куцање срца. Удара у истом ритму попут мог. Смејем се од радости што је ту. Пожуда јури кроз вене као цунами. Одећа нестаје, постоји само он, његове руке у мојој коси и мирис шуме. Крикнула сам му име кад ме је прибио на дрво и нагло ушао у мене. Овог пута није био нежан, нисам то ни хтела. Страст је била јача, крв је лила низ његова леђа. Оргазам је био земљотресан, тај заборав ми је био потребан и дао ми га је, крв моје крви. Ми смо брат и сестра, љубавници и ловци. Живи кад смо заједно и мртви психички раздвојени. Падамо на леђа без даха, а Блуи се удобно смешта између нас и преде док га мазимо...

КЛУПА
Срце ми је пуно и препуно чежње, љубави и усамљености док ходам низ Кнезмихаилову. На мени је дебела јакна, фармерке и чизме до колена подстављене меким топлим крзном. Гледам лица људи тражећи његово. Ваздух мирише на снег. Небо је јесење плаво. Зубато сунце блешти са излога терајући ме да стално трепћем. Стижем до почетка улице, претрчавам прометни пут трчећи између кола и прелазим на Калемегдан. Седам на најближу клупу, увлачим руке у џепове и мислим… Што би рекао панонски морнар: ја сам од оних што их никад схватити нећеш мислећи да јеси. Који виде сво црнило овог света, а извлаче оно најсветлије из њега. Ето, таква сам, дете и жена, лавица из афричке саване и вучица шумска. Цунами страсти и тутњава грома у тропској олуји. Покорна и непокорна. Занос пољупца и крик оргазма. Омеђена између четири зида и неомеђене маште. Скоро да сам зам заспала, буде ме топли дланови на образима и вреле усне на мојим. Отварам уста и пуштам са радошћу његов језик да окуси мој…

VUKOVI TAME

Nekad je moć bila njegova droga: moć nad drugim ljudima, mislio je da su svi manje vredni od njega, veštog i uticajnog hirurga, njegova žena, deca, ljubavnice i sluge su ga slepo voleli, služili i to je trajalo godinama… Sad je mesec njegov gospodar, a on njegov nevoljni sluga… A sve je počelo jedne vrele letnje noći dok je jurio na tek kupljenom “Harliju” serpentinama uskog planinskog puta negde u Crnoj Gori. Nije se plašio duboke provalije sa desne strane, misleći na tirkizne oči, mazan glas, duge noge i bujne grudi 18-godišnje cice kojoj je nudio karijeru estradne pevaljke da bi je odvukao u krevet kad je odjednom tresnuo u veliki taman oblik koji je iskrsnuo ispred njega. Kao na filmu, poleteo je napred tresnuvši u beton, motor je bezopasno progrmeo pored njega u provaliju. Vreme je prolazilo, polako je postajao svestan hladnog vetra koji mu je milovao lice kao da proverava je li živ, tvrdoće asfalta pod sobom, zvezda i punog meseca belog kao kost i teškog disanja sa leve strane. Okrenuo je glavu koja ga je ludački bolela i ugledao telo najvećeg vuka koga je u u životu video i kao kost bele oči. Ustao je polako na kolena, moleći svoj stomak da se smiri, prišao ogromnoj zveri i kleknuo pored nje diveći se gustom krznu kroz koju je provlačio duge, osetljive prste osečajući divlje otkucaje srca kako čekičaju. Mazio ga je da se smiri, kad je stigao do glave, ogromne čeljusti su mu ščepale ruku ujedajući duboko i gladno. Bol je bio razarajući i stopio se sa glavoboljom prizvavši milosrdnu nesvesticu. Probudilo ga je toplo sunce, neko vreme je samo ležao uživajući u njegovoj toploti i pitajući se “Šta se, kog đavola, desilo?”, kad se setio svega: čudnih vučjih očiju i ujeda, pogledao je ujedenu ruku i šok ga preplavio poput ledene vode: nije bilo ujeda, ožiljka, ama baš ničega na ruci što bi ga podsećalo na prošlu noć...

Drugi deo:

Na ulazu drevne crkve Svetog Save u staroj Budvi, posle mesec dana, stajao je visoki, mršavi sveštenik već zašao u godine kad ga je malo šta moglo začuditi i gledao Nikolu Balšića, lokalnog moćnika, kako juri u crnoj “Mazdi” k’o da ga gone svi demoni iz pakla ka crkvici i uz cviljenje guma se zaustavlja ispred vrata, pored kojih se sveštenik žurno sklonio u strahu da ga kola ne pregaze, i izlazi iz njih teturajući se, izvučene košulje, raspasan, i od glave do pete prekriven tamno crvenom bojom kako je izgledalo već pomalo kratkovidom popu. Ali kad mu je Balšić prišao bliže usput mrmljajući nerazumljivo sebi u bradu, namirisao je nešto zbog čega ga je prošla jeza: krv i još nešto bezimeno... Počeo je da uzmiče unazad ulazeći u crkvu, u stopu praćen Balšićevim teškim koracima, preplavljen nerazumnim, za njega, strahom i da se krsti što je brže mogao govoreći “Gospode, pomiluj me grešnog, gospode, zaštiti me” dok je gledao kako se Balšićevo lice menja, kako mu oči menjaju boju, vilice izdužuju, ruke pretvaraju u kandže i slušao režanje umesto ljudskog glasa, setio se priča davno pokojne bake Ivane, očeve majke, o vukodlacima i znao je da mu spasa nema. Пao je na kolena zabačene glave i sklopljenih očiju dok mu je strašan bol razdirao grlo, zadnja slika u umu su mu bile blage baba Ivanine plave oči… Kad je vukodlak pao na kolena, ispružio je mali prst na kom je imao najduži nokat koji je snagom volje produžio i počeo da seče sveštenikova prsa skoro nežnim potezom, otvarajući kožu, mišiće i rebra dok nije došao do srca, polako i sa ljubavlju ga je izvadio znajući da, ako ga ošteti, će morati da traži drugu žrtvu, a bio je tako umoran od svega... uzeo je srce i u jednom zalogaju ga je pojeo sa uživanjem sladokusca, transformacija je počela skoro odmah, bol je bio strašan kad su dlake, kosti i oči počele da se vračaju u normalu... kad je bilo sve gotovo, nasmešio se gorko znajući da mu spasa nema i da će ubiti opet... ustao je i izašao na vrelinu kaldrme pred crkvom, seo u kola i iz jakne koju je skinuo i bacio na suvozačko sedište zbog vrućine, izvadio mobilni, okrenuo broj policije: „Hteo bih da prijavim ubistvo“ i upalio kola, motor je tiho grmeo dok je išao kući...